среда, 28. децембар 2016.

Valenca


Čovek je polivalentno biće. Može se jediniti sa jačima od sebe, može i sa slabijima, gradeći čudna i često neočekivana jedinjenja.
Sa jačima gradi snažne materijale za gradnju i zaštitu.
Sa slabijima gradi otrove.

Čovek je ugljenično biće.
Ugljenik koji je bez ikakvog pritiska izdvojen stvara ugalj. Bez pritiska znači "lako ćemo". Ugalj je jeftino gorivo na koje će se neko jeftino ogrejati a neko dobro nadimiti. Lako sagoreva.
Slab je, pod najmanjim pritiskom se raspada, i sve što dodirne boji u crno.
Prlja.

Uz malo truda ugljenik može formirati ravansku strukturu zvanu grafit. Grafitom se mogu ispisati velike istine, velike priče, duhovite skaske i životne mudrosti. Lako se brišu, pa je potrebno stalno ih ponavljati, prepisivati, dorađivati, dok se meki grafit skroz ne potroši.

Isti taj ugljenik izložen pritisku stvara divne i večne kristale dijamanta. U tim kristalima se čovek može ogledati i videti ono sakriveno, ispod svima vidljive površine.
Može se ukrasti, izgubiti, može ukrasiti kraljevsku krunu, devojački broš, verenički prsten. Sve može ali se ne može uništiti. Dijamant je najtvrđi materijal na Zemlji. Pritisak koji ga je stvorio učinio ga je večnim i sjajnim.
Svako ga želi za sebe, ali ga niko ne može posedovati. Dijamant je uvek svoj.

Život bez pritiska pretvara čoveka u ugalj.
Blagi pritisak stvara grafit.
Samo ozbiljan pritisak stvara dijamant.
Čovek se ne rađa kao dijamant.

среда, 21. децембар 2016.

nije greska, Ljubav je

Ako razmisljas o greskama pogresices.
Dok razmisljas o igri, igraces.
Samo kada mislis o zivotu, zivis.
Svi ljudi pocinju da lice na onoga koga trazis. Sve zene lice na onu koju zelis.
Stajao sam na stanici. Cekao voz koji ce me odvesti daleko od tuge.
Prebirao po dzepovima, nisam imao kartu. Da sam imao sta bi na njoj pisalo?
Vozovi krecu, i moj voz krece, ali ja ne znam koji je.
Propala je radnja u kojoj sam kupovao cigare, bircuz u kome sam se opijao.
Zivot u kome sam bio epizodna uloga.

O cemu razmisljam? O greskama. Trazim greske koje sam pravio, i ne nalazim ih. Ili ih nije bilo, ili me nisu promenile, ili nisam nista naucio.
Neko moze osetiti i dodir i pogled, osmeh, sakrivenu misao. Bog mu je zbog necega to dao.
Ali nije dao svima.
Ili je dao, ali se tokom odrastanja negde zaturilo.


Retki su ljudi koji vole. Da li ne umeju ili se pokoravaju strahu, ne znam.
"Volim" se uci u detinjstvu. Ali ne nauce oni koji su strogo vaspitavani, ni oni koji nikako nisu vaspitavani, ni oni koji su ostavljani...
Tek su retki sposobni da vole.
Nauce se ljudi nekoj kohabitaciji, trpljenju drugih, i to je maksimalni domet.
I govore im i knjige i ljudi da ljubav nije trpljenje drugih, al dzaba.
Ne mozes nikoga nauciti da voli. Mozes ga samo voleti.
Kada pridjes nekome ko ne ume da voli, on gleda i meri iz svog ugla i pita se: sta hoce od mene?
Ne razume da neces nista.
Nemoj se ljutiti na one koji ne umeju. Ti nudis nesto sto ne vide. Moras to preformulisati i ponuditi nesto sto mogu da razumeju.
Ne mozes nekome koga boli zub citati poeziju i ocekivati da uziva. Nije problem ni u tebi ni u poeziji, problem je u bolu. Tako racionalista vidi svet.

Sve dok ne pustis, dok ne otvoris saku, ne mozes nista dobiti.
Pusti, i onda posmatraj sta ce ti doci.
U nekom trenutku sam shvatio da ne zelim biti u necemu. Ne zelim da prihvatim tudje sablone.
A jos nemam svoje. Posmatram, merim, ne ucestvujem. Ako sam nateran, bunim se, borim, ritam ko magare.
Ne mozes prihvatiti put, moras ga stvoriti, ugaziti u trnje pazeci da ne nagazis raskovnik.

Kako starimo vidimo sve vise, imamo sve vise stvari u glavi, u srcu, u savesti. Secanju.
I tu polako postaje tesno.
Zato nam izgleda da se vreme ubrzalo.
Nije vreme, mi smo ubrzali. Trcimo, jurimo, zahtevamo, ocekujemo.
Sada treba usporiti, zastati dok jos ima snage, dok srce jos radi.
Mozak? Mala je korist od njega. To mladost ni ne naslucuje.
Disati. Polako. Osetiti svaki udak. Suncev zrak. Povetarac.
Pokisnuti do koze.
Odluciti,
i voleti.


Mene taj svabo i ta pesma podsecaju na moje tinejdzerske dane.
Nimalo vesele, naporne, tuzne, razocaravajuce. Na neuspehe.
Do tog vremena sam citao knjige, i imao idealizovanu sliku sveta.
A onda je doslo vreme da odrastem. Odrastanje je zahtevalo da se odreknem dobrog i lepog, cak i kao ideala, i da zivim po pravilima koje je neko drugi smislio.
Tada sam skroz prestao da citam. Postao najbolji medju njima. Medju majmunima. Stvaran, racionalan bez ideala i bez ideja. Rad je moje bekstvo.
Ne volim disko. Sevdah disko narocito ne volim.

Zena stvara svet. Zena radja boga koji ce stvoriti svet.
Zena je odmah iza muskarca.
Iza plasljivka se nalazi alapaca,
iza siledzije begunica,
iza nezainteresovanog kurva.
Iza muskarca je zena. Bez zene muskarac bi pao. Ne bi bio ceo.

Pustas svoju ljubav da luta, dajes joj slobodu.
Ni ne slutis kakva ce nova ljubav na njeno mesto doci.
Ako je toliko cekala, bice ti dobar saveznik.
A ta sto je otisla, lutace negde, pa ce se kroz nekog drugog tebi javiti. Ko zna, mozda ces je nekada prepoznati.
Ali je sada sigurno da ces nekome doneti srecu.

Ne znam.
Ja je dozivljavam kao potvrdu da smo svi izgubljeni.
Da svi lutamo.
Ali pesma nije zavrsena.
Pesma ne kaze da u tom lutanju stalno nalazimo ono vrednije.
Ono sto nismo ni trazili: sebe.
Drugi je problem kako prepoznati kada pronadjemo.
Prihvatiti. Zavoleti.
Umesto da ucimo da volimo, mi celog zivota trazimo. Zelimo. Ocekujemo.
Ne treba traziti. Treba voleti ono sto je tu, u dometu, ispred ociju. To nam je dato, i prema tome treba okrenuti ljubav.
Kada dodjes u moje godine, znaces da su samo obicne stvari ono sto je trebalo voleti.

Nemam ja kad da budem srecan. Pritiska zivot sa svih strana. Ponekad se napijem i zaboravim na obaveze i brige, i tada, kada sam bez briga, jesam srecan. Ali prodje prebrzo.
Necu postati alkoholicar, to sam prelezao.
Nek ona voli sta hoce, to je njena volja.
Ja cu jednom nauciti da volim, i tada cu, zapisi i stavi u dzep, voleti sve.

понедељак, 21. новембар 2016.

Mera ljubavi


Covek je stvoren da sluzi.
Ali ima izbor.
Moze da sluzi svojim nagonima i postane zver,
znanju, i postane nalik magarcu koji nosi pune torbe knjiga,
gorima od sebe, koje ce pretvoriti u robovlasnike,
zaljubljenosti koja ce mu oduzeti razum,
drustvu, pretvarajuci sebe u glumca,
rulji i vodji koji ce ga pretvoriti u navijaca,
poslu koji ce ga pretvoriti u roba,
porodici, gde ce ga sluzenje voditi u sukobe, jer porodici ne treba sluga nego clan,
novcu, jer ne sluzi novac coveku nego covek novcu,
popularnosti, dajuci sve za tudju paznju,
djavolu, i proci kao Faust,
bogu, odricuci se od gresnih ljudi,
roditeljima.
Jedino ovo poslednje sluzenje ima ogranicen rok trajanja.
Pripadati roditeljima nije ropstvo, to je ponos. Nisi sam.
Kao sto drvo pripada zemlji, ne treba se odvojiti.
Kada izgradi identitet, kada uspori misli i nauci da balansira, kada prepozna ljudskost i dobrotu u sebi,
a za to je potrebna tisina, slusanje sopstvenih misli, trazenje sopstvenih reci,
tada ce osetiti da je za zivot potrebna mera.
Ta mera je mera ljubavi.
I umesto da sluzi, pocece da pomaze.
Svima nabrojanima.
Jer svi su jednako nesrecni.
Svima treba pomoc.
Svi su u istom blatu.
Kada pomazes prijatelju, ne pomazi mu onim sto ti je visak,
daj mu pola svoje vecere.
Mozda ces ga uciniti boljim, mozda ne,
ali ces sebe zauvek promeniti. Zavoleti.
Kad zavolis sebe, zivot tada postaje dobar.
Covek je stvoren da bude covek.
Dobre stvari idu za nama. Ako ne izvadimo slusalice iz usiju, i ne sklonimo pogled sa fejsbuka, necemo ih videti.
Robove pokrece briga, a slobodne ljude dobrota.
Vera nalazi svrhu, a nevera krivca.
Ako poverujes da postoji svrha, smisao, visi cilj, onda ces ziveti,
ako ne poverujes, neces ziveti, samo ces postojati.

петак, 16. септембар 2016.

Senka

Nemoj se sklanjati, vidim ja kroz tebe. I ptice u krosnji, i pun Mesec, i tecno staklo Dunava...
Ptice ce otici svojim putem, Mesec se vec smeje mojim mislima. Samo ce Dunav sigurno i tiho krenuti ka Suncu. Treba otici, ugledati se na starije. Bitno je ici dalje. Dunavu je lako, on ima korito do Sunca, i gde god krenuo, bice u svom. Svaki metar puta je neko za njega izdubio, utabao. Sve sekire koje su se nasle na putu je pretvorio u olovke, i pise po dnu. Kada jednom nestane, ili odluci da krene drugim putem, citacemo sa dna sve one reci koje smo nekada izgovorili. Imacemo napad cutanja, cutacemo u sebi.
Nemoj se pomerati.
Imam osecaj da sam nesto izgubio, ali ne znam sta. Mozda je to bilo u snu. Mesec cuva strazu snovima. Nije istina da ne pricamo, mi samo zajedno cutimo. Prica zatamnjuje vid, cutanje ne stvara senku.
Ostani tu.
Poslao sam poruku. Obrisao sam sve napisano, i ostavio smajlija. On ce umeti da prenese sve sto je procitao. Java ne ostavlja tragove kao san, kao sto dan nezapazeno i u zurbi prodje, i tek potom noc ponudi neke svoje razloge. I te razloge koje smisli noc, ne mogu preneti u dan. Jednostavno ne pripadaju tamo, nemaju senku.
Ostani.
Nacrtao sam sunce na zgradi. Sada svi znaju da ga imam. Iz zvucnika bas blokauta: "ispred tebe gola stena ali tvoje senke nema, sve je jasno kao dan a dan je umoran i prazan", i pitam se kako zna.
Na polici nedostaje nekoliko knjiga i Gutieres je pao na bibliju. Nekada su postojali rucni mlinovi za kafu; pitao sam se gde su nestali, a sada mislim da su nas progutali, a mi ih jednako uporno i tesko vrtimo. Zbog toplog mirisa koga se secamo.
Ne idi.
Svako ubija samo ono sto voli. Dug je put dok covek shvati da voli sebe. U dobro ne diram, jer ce prestati da bude dobro. Zato se za zlo hvatam. Necujno pucaju baloni, nista ne ostaje dugo zarobljeno, osim nenapisanih pisama. Prosao sam pored prosjaka, zastao, a zatim se vratio i spustio novac u posudu. Nisam zeleo da mi se zahvaljuje, reci samo kvare dobrotu. Koliko sam ostavio? Sta sam pokusao da kupim? Ne zelim da priznam.
Ti si moja senka.


субота, 03. септембар 2016.

Istina

Kakva je ono svetlost? Da li je prava? Kome svetli? Odakle dolazi?
Šta osvetljava? I kome?
Ako jeste svetlost, onda mora biti prava. Ono sto osvetljava prestaje da bude nejasno, sakriveno, tamno. Sve na šta svetlost padne postaje dostižno, postaje stvarnost, istina.
Da li je to bila istina i pre nego sto je osvetljeno? Bilo je tamno, hladno, samo svoje. A to nisu osobine istine.
Svetlost je izdvojila i oslobodila istinu.
Prešla je dug put od Sunca, rizičan i težak, da bi na Zemlju donela istinu.
Nekada je ipak stvorena, vatrom i tehnikom oslobođena iz materije. Čekala je, zarobljena i sakrivena, strpljivo i sigurno, znajući da će se jednom promeniti. Oslobođena svetlost nije osvetlila samo sebe, nije donela istinu samo sebi, nego svakome ko joj se približio.
Približiti se svetlosti, približiti se istini, može biti kobno. Zato većina bira da je posmatra sa udaljenosti, ne rizikujući da ih istina obuzme, da ih svetlost osvetli.
Svako ko se suviše približio, sagoreo je.
Istina menja, i pretvara u energiju sve na šta naiđe.
Mi smo energija. Svetlost. Istina zarobljena u telu.
Svako u sebi čuva svetlost. I nekada je ta svetlost jasno vidljiva i dovoljna da osvetli put mnogima. Nekada samo onome ko je u sebi pronađe.
Treba puno hrabrosti da bi u sebi tražili svetlost. Uvek je lakše posmatrati tuđu, diviti joj se, ogrejati se.
Ali ne treba raditi ono što je lako, nego ono što je teško.
Uz pomoć tuđe svetlosti treba pronaći svoju. Zapaliti je, održavati, čuvati. Nuditi drugima.
Sagorevati dugo, pobeđujući tamu.
Postati i biti ono što smo i pre rođenja bili.
Biti luča.



"Od njinog su svijetlog pogleda
uplašene mrake iščeznule."

недеља, 31. јул 2016.

In the Death Car

Ljudi su danas manje pismeni nego pre stotinu godina.
Govore bar dva jezika, na svakom gluposti.
Znaju slova, polinome i teoreme, ali ne umeju da razmere temelj.
Znaju kako privući pažnju, ali ne znaju zašto.
Poznaju kulture mnogih naroda, a ni jednu ne koriste.
Znaju sve o štetnosti droga, iz prve ruke.
Snimaju i objavljuju učeći druge da rade isto.
U istoriji ne prepoznaju budućnost.
Sadašnjost su zaglavili u čekanju.
Ne traže lepotu u ljudima, nego na njima.
Ne moraju da razmišljaju da bi došli do svog mišljenja.
Toliko su ovladali tehnikom da telo ne koriste.
Naučili su da uživaju u istom polu i životinjama, umesto staromodnih kojima je bila potrebna žena.
Skupljaju recepte sa celog interneta, ali ih hrani ketering.
Bezobraznim stvarima su samo promenili imena, i odjednom im više nisu bezobrazne.

Nekada ljudi nisu imali toliko znanja, nego tek dovoljno da srećno i zdravo žive.
Danas, osim toga, sve znaju.


уторак, 26. јул 2016.

Entropija


Entropija je težnja sistema da iz stanja više uređenosti prelazi u stanje niže uređenosti, oslobađajući energiju.
Kada sam bio mlađi verovao sam da je entropija osnovni zakon prirode.
Pokušavao sam da razgrađivanjem nečega što već postoji izvučem neku korist, ne pitajući se kako je to stvoreno.
Uspeh je bio polovičan. Zato sam se trudio da svoja znanja usavršim, i počeo da učim.

Ali učenje nije entropija, nego je suprotan proces.
Tako sam, umesto da razgrađujem, počeo da stvaram.
Polako sam postajao svestan da osnovni zakon prirode nije entropija, razgradnja, sagorevanje,
nego stvaranje.
To saznanje je promenilo sve u meni. Ciljevi, težnje, vrednosti, razlozi... sve se promenilo.
I sada primećujem one koji liče na mladog mene, koji pokušavaju da rušeći i razgrađujući zarade.
Ako budu imali sreće neće imati dovoljno uspeha, i počeće da uče.
Oni uspešni se, na žalost, nikada neće zapitati. Nastaviće da ruše.
Neće shvatiti da asimptota nikada ne dostiže cilj.