петак, 31. јул 2015.

"Od sutra će vam biti gore, ali to je za vaše dobro"


Kako zarađujete?
Ja prodajem znanje. Slabo ide. Nema kupaca.
Svi su zadovoljni onim što imaju.
Neverovatno.

"Ja baš volim da budem originalan, i da se razlikujem od mase." Ovo je moderna mantra svake jedinke u masi.
Pa ako su svi izuzetni, onda su svi prosečni.
Kad se marfijev zakon primeni na marfijev zakon, dobija se negacija negacije.
Razlog socijalizacije, mržnje, ljubavi, potrebe za posedovanjem, potrebe za druženjem,
jeste strah.
Urođeni strah od smrti.
U konkretnom slučaju strah od socijalne smrti.
Čovek je socijalno biće, a u korenu socijalizacije čuči najobičniji primitivni strah.
Ljudi zato ne traže informacije, već samo stav.
Afirmaciju.

Nesvest posle udarca u zid je ono što nas opušta.
Problem je što nesvest ne traje dugo. Probudimo se pa opet trčimo, do sledećeg udarca u zid,
sa vrlo ograničenim sposobnostima učenja na greškama. Kao som na bućku.
Da li je nesvest opuštanje?

Mladi danas plivaju u mnogo bržoj vodi nego pre 30-40 godina.
Ta voda je nekada imala smer, tok, putokaze za obavezan smer, a sada ima puno rukavaca i plićaka. Plivanje je teže nego ikada, i žabe i klinci jednako biraju plićak.
Zbog nametnutog bržeg tempa današnji klinci se razlikuju od titinih pionira.
Rađamo se jednaki, ali nas oblikuje tok.

Niko više ne sluša sagovornika, nego samo sebe.
Problem nastaje kada se ne slaže sa mišljenjem.
Klinci ne praštaju kada na nekome prepoznaju svoje mane, ono čega se stide, ili ono što bi želeli ali ne smeju.
Reč Kultura je postalo teško izgovoriti a ne opsovati.
Informisanost i znanje su postali izjednačeni, iako nikakvih sličnosti nemaju.






Čuo sam u vestima da su Japanci izmislili vodu u prahu. Samo se rastvori u vodi.

Niko nije kriv, al je neko zajebo



Nebo. Suprotnost zemlji. Majci. Grobu.
Danju plavo, noću crno
Ništa ne krije
… osim raja.
Ali raj ne vidimo, samo ga se sećamo.
Znamo, osećamo da je negde gore
Gde ima mnogo svetla.
Idemo na osvetljena mesta nadajući se da ćemo ga naći
Ali ga ne vidimo.
Znači li to da ga nema? Ili ga ne prepoznajemo?
Jesmo li sada u njemu? Plašimo ga se.
Plašimo se gubitka zemlje. Gubitka majke.
A želimo da se odmaknemo od groba.
A to mora zajedno.
I sada smo negde između, između krajnosti
Nedovoljno hrabri da krenemo gore ili potonemo skroz
Živimo u nadi, strahu, iščekivanju
Bez želje za pokajanjem, bez hrabrosti da priznamo
Da je sve laž.
Učimo nepotrebna saznanja, koristimo nepotrebne veštine,
Divimo se nepotrebnim ljudima. Nikad nebu. Ili zemlji.
Slavimo one koji su bili hrabri i pametni, i verujemo da je to dovoljno.
Ne pokušavamo da budemo kao oni.
Učimo decu nepotrebnim stvarima da ne bi bili bolji od nas
Da ne bi otišli.
Plašimo se gubitka. A želimo da dobijamo.
Pa to ne može. Svaki trgovac to zna.
A mi trgujemo dušama. I to loše.
Svojim dušama.
Nikada nećemo nestati. I nikada nećemo porasti.
To je prokletstvo.
I niko nije kriv, al je neko zajebo.


Veštačka inteligencija će zameniti prirodnu.
Nije to evolucija.
Blago je zakopano plitko, ispod kose.
Ipak ga ljudi ne pronalaze.
I kada ga pronađu, ne znaju šta bi sa njim.
U jednoj ruci daljinski, u drugoj telefon, u ušima slušalice, u ustima mekdonalds.
U dupetu rijaliti, u očima pink,
na nogama najke, na bicepsu tet.
Nema tu mesta za još.

Biti srećan je izbor.
Loš izbor. Nedostižan.
Dobar izbor je: biti Dovoljno srećan.

"Više od svega čuvaj svoje srce, jer ono stvara život." 4:23

Slep za boje



"Između kape i cipela, samo ovlaš ogrnut žutom kabanicom po kojoj su se slivale kišne kapi tog junskog jutra, pognute glave izbegavajući poglede prolaznika, kako kakva prikaza od onih koje, kada sretnete, ne umete pobeći već se ukopate bez glasa dok mozak pokušava smisliti alternativu za beg, stajao je sa leve strane velikog mesinganog stuba klackajući se s' noge na nogu.
Zvono obližnje crkve opominjalo ga je.
Vreme je."






Kada prođu godine
kojih se ne sećaš
puko si

Kad napipaš ogledalo
i ne znaš dal je celo
puko si

Kada ti kaže ćale
nikakav ćale
puko si

Kada sa otetog praga
vilama sklanjaš mulj
puko si

Kad ti sa osmehom priđe
i ostavi pedeset dindži
puko si

Kad prvi put ponoviš
makar najveću istinu
puko si

Kada priželjkuješ laž
veliku, duplu dozu
puko si

Pogledaj svoje telo
unutra više nisi ti
puko si

Kada stvoriš razlog
da sivom bojom pišeš
puko si

napravi mesta.

уторак, 28. јул 2015.

Bez


Mladost se neće vratiti.
A vi je menjate za lajk.

Bez mozga.
Bez srca.
Bez obrazovanja.
Bez kulture.
Bez morala.
Bez zemlje.
Bez poštovanja.
Bez želja.



Može.

Ali dokle?

I ono što nikako ne razumem:
Zašto?


понедељак, 27. јул 2015.

Jer ne znaš...


Dok su jedni OBECAVALI da cemo uci u Evropu,
drugi su nam PRETILI da cemo uci u Evropu.
Dobro ili lose?
Ako se to ne desi, Evropa ce doci kod nas, u glas su ponavljali.
A Evropljani su ko skakavci.
Gladniji nego mi.
Dok mi pomeramo medje kraduci metar-dva zemlje,
njihovi sudski izvrsitelji buldozerima ravnaju tlo.
Da li je ljudski svadjati se,
ili je ljudski poslati brutalnu silu?

Kada sam bez daha, zivotno ugrozen, osecam ljude oko sebe. Vidim njihove misli, boju oko njihovih ruku, slusam ton kojim govore ne razumejuci ni rec. Pratim kako slazu reci, gde zastaju, kojim tonovima pocinju recenicu... I tako ih vidim onakve kakvi jesu.
Kada disem, ne osecam ljude. Kada disem, razumom slusam, posmatram i analiziram, i trezveno kao robot donosim odluke. Znam ko su, sta zele, i koliko mogu da plate. To mi je sasvim dovoljno.

Sada disem.
I razmisljam o pravnoj sili. Na mojoj je strani. Mogu uciniti puno korisnog, razumnog, pravno valjanog, ispravnog.
Mogu ostvariti znacajan dobitak. Uspeti.

Ali, ne "ako" nego "kada" opet ostanem bez daha, da li cu se kajati?
Da li cu tada saznati da sam sve izgubio bas onda kada sam sve dobio?

Sta znaci dobiti? Sta znaci izgubiti?
Sta je dobro, a sta je zlo?
To je iluzija koju stvara vreme.
Jeftin i uvek dostupan izgovor za neuspeh.
Svako ima iluziju da prepoznaje dobro i zlo.
A mi o dobru i zlu bas nista ne znamo.
Dobar lek za jedan organ je otrov za drugi.
Dobra odluka je za nesto drugo losa odluka.
Poimanje dobra i zla su van ljudske percepcije.
Necu stati ni na jednu stranu. Ne sudim.

"People don't live or die, people just float." -Dilan



"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti." Solomon 27, 1


петак, 24. јул 2015.

Mala kazaljka

U snovima ne postoji nada.
Postoji samo uzrok i posledica.
Mislima tada možemo pomerati, stvarati i brisati iz postojanja.

U snovima ne postoji ni dobro ni zlo.
Postoji samo volja kojom upravljamo.
San je oslobođen polarizacije dobro-zlo.
I kvantna fizika potvrđuje da je nepolarizovan svet moguć. Proračuni govore da takav svet negde postoji.

San nikada neće tražiti da stanemo na jednu stranu koja će se boriti protiv druge.
U snu ne možemo bez griže savesti oteti tuđe, ni povrediti drugog. U snu ne možemo činiti loše. U nama je mehanizam koji će to sprečiti.

San nam govori da je svet bez polarizacije dobro-zlo moguć.
San nam govori da nije potrebno staviti se na jednu stranu da bi pobedili.
U tom svetu nema potrebe za izborom.
Samo za čistim i smislenim životom, za stvaranjem.

Teško se snalazimo jer smo zarobljeni modelom dobra i zla.
Nedostatak onoga na šta smo navikli čini nas zbunjenim, i ta zbunjenost traje sve do buđenja.
Tada se vraćamo naučenoj podeli dobro-zlo, i vodimo tu uzaludnu bitku sve do smiraja, do novog sna.

Sanjamo gotovo pola života.
Ali gordost nam ne dozvoljava da prihvatimo ono što ne razumemo.
Uz malo truda, mogli bismo da prepoznamo pravila korišćenja volje bez podele na dobro i zlo.
Mogli bismo naučiti da su svi sukobi izmišljotina koja nas drži u ropstvu.
Naučiti da izbegavamo zaraćene strane, i posvetimo se stvaranju.
Pokrenuli bismo sebe na stvaranje, na život, prepoznali bismo volju,
ljubav.
Jer ni ljubav ne razlikuje dobro i zlo. I ona dolazi iz slobodnog sveta.
Kada voliš sve je moguće.
Ostvariti san tada je najlakše.




Izgubiti unutrašnji mir znači izgubiti sebe.
Ljudi grozničavo traže mir i ljubav u masnim novinskim naslovima, na televiziji, fejsbuku...

Ne mogu ih tamo naći.

Mir i ljubav se nalaze unutra, u nama. Neko ih je sa namerom tu stavio.
Potrebno je samo malo poštovanja, strpljenja, volje, razumevanja,
urođenog morala,
da bi ih oslobodili, i dozvolili da u nama rastu.
Tada ćemo i mi porasti.
Zato što mi jesmo mir i ljubav.

среда, 22. јул 2015.

Ono si za čime tragaš


I hleb, i so... i ljubav.




Ako voliš, pusti nek ljubav preuzme vlast, nek preotme srce, nek pomuti razum, nek ukalja čast... Trezan bi brinuo da stvari ne krenu po zlu.
Kad voliš tad živiš lud, sa patnjom, i čežnjom i brigom. Pa šta? Bez ljubavi nikuda ne vodi put, sa ljubavlju, već si stigao.
Rumi


Rat je neprirodno stanje.
Nema dobrog rata.
Odbiti borbu nije poraz, nego kraj rata.

уторак, 21. јул 2015.

Mantodea

Zelela me je, jako. Izgledala je zaljubljeno, ali je samo bila gladna.
Govorila je da me voli... boze, kakav sam ja autsajder, naivan i slep. Svoju nesposobnost da voli kompenzovala je preteranom, neumerenom i kompulzivnom brigom, ne pitajuci za cenu. Kada neko ne voli sebe, ne moze voleti ni mene, ni bilo koga.
Govorila je lepo, uvek ono sto sam voleo da cujem. Kada je govorila u mnozini, verovao sam da misli na mene, ali ona nikada nije gradila primarnu porodicu. Stvarao sam nase, ali je ona gradila na tudjem. Ja sam svom snagom pomagao, jer - gradila je.
Obecavala je bez iznude, i ja sam uvek verovao.
Nije prihvatala moja obicna, mala obecanja. Trazila je samo velika, nemoguca, nedostizna. Dobila ih je uvek, naravno znajuci sta dobija, spremna da ih iskoristi kada dodje vreme.
Umesto da sebe izdigne iz mulja, sve sto imam je u tom mulju davila. I ono najvrednije stvoreno, naucila je na mulj. Stvorila je jos jednu sebe, umnozila zlo i nesrecu.
Decenijama skolovana uz rijalitije i spanske serije, postala je verbalno jaca od mene. Od svakoga. Radovao sam se, dobro je uz sebe imati boljeg od sebe.
A onda se kraljica okrenula protiv svog kralja. Okrenula je i topove, lovce, konje i pesake.
Ponesena uspehom, ne moze da razume da je i njena igra zavrsena kada padne kralj.




Sada svi govore: kralj je go.
Ne razumeju da je i takav, go i ponizen, kralj.

среда, 15. јул 2015.

Poštovanje

Na bliskom severu, u našoj ravnici, nema visokih ograda, bodljikavih žica, besnih pasa i naoružanih stražara.
Nema potrebe.
Tamo se poštuje člova.

Na "ničijim" imanjima ljudi napasaju stoku, deca se igraju, putnici skraćuju put, seljaci beru voće.

Ali kada vlasnik poželi da preko imanja niko ne prelazi, samo zabode u zemlju običan ogoljen štap.

Človu.

Tada prolaznici, putnici, seljaci i komšijska deca ne gaze preko imanja.
Ne napasaju stoku, ne beru voće, ne preče put.
Na imanju sa človom ni vlat trave nece biti savijena.
Vlasnik je stavio človu, i to jasno znači da on ne voli da preko njegovog gaze.

Poštovanjem člove ljudi poštuju čoveka.

Da li, i gde vi postavljate člove?
Da li poštujete člove koje je neko drugi postavio?
Da li ih uopšte primećujete?

Koga gazite?
Zašto? I Dokle?



Da li će svako dete nužno postati čovek kada mu ojačaju pesnice, porastu patike i zulufi?
Kada prestane da bude dete, a izbegava da postane čovek, šta će tada postati?

Najveća sreća i najveće bogatstvo su dobri ljudi.
BOGatstvo i sreća zavise od karaktera.
Dobar čovek je jedino moralan čovek,
i posledično srećan čovek.

Dobra žena je uslov za sreću čovekovu,
za zajedničko stvaranje dobrih ljudi.
Adam nije dobio dobru kuću, dobar auto.
Dobra žena mu je dobar dar od boga.


I obrnuto.

Samo se kroz jedna vrata može ceo proći.