Govori tiho i vodi psa sa sobom.

Ako nije dovoljno motivaciono onda odvezanog psa.
Na radiu ide reklama: „Ne mozete da platite racune? Davite se u pristiglim ratama? Nemate za letovanje? Izgubili ste posao? Tu je senzileks, garantovano otklanja sve vaše tegobe. Pre upotrebe detaljno proucite uputstvo…lekara ili farmaceuta“
Nije ironija, ljudi su mrtvi ozbiljni.
Ej, dvajsprvi vek je,

• Soma je legalizovana, a uskoro ce postati obavezna.

Tautologija

Najmanje dve hiljade godina uče nas da je svet sukob unutar stvorenog dualizma,
suprotnost dve po snazi ravnopravne ideje,
slične ali suprotne,
dobra i zla.
Proizvodi tog sukoba, te borbe, su uvek toliko ružni i tužni, da tu pobednika nema.

Ali kada taj sukob prosejemo kroz istinu, postaje jasno da svet počiva na sukobu između potpuno različitih entiteta,
i po snazi i po mestu odakle dolaze:
istine i laži.

Bez istine nema izlaska iz sukoba.
Sedam milijardi bića čine jedno biće.
Svi sukobi su posledica neverovanja u to.
Energija i smisao svakog bića je udruživanje.
Udruživanje oko zajedničkog imenitelja - istine.

Nepristajanje na laž jeste nepristajanje na zlo.

Learning to fly

Kako starimo, sve je više viđenog i ponovljenog,
imamo sve više stvari u glavi, srcu, savesti. U sećanju.
I tu, unutra, polako postaje tesno.
Zato imamo osećaj da se vreme ubrzalo.
Nije vreme, mi smo se ubrzali. Trčimo, jurimo, zahtevamo, očekujemo.

Sada treba usporiti, zastati dok još ima snage, dok srce još radi.
Mozak? Mala je korist od njega. To mladost ni ne naslućuje.
Disati. Polako. Osetiti svaki udah. Sunčev zrak. Vetar.
Pokisnuti do kože.
Odlučiti,
i voleti.

Odustati od jalovog verovanja u granice, zakone, bodljikave žice.
Izaći iz izmišljenog kaveza. Sanjati u boji, kao nekada.
Leteti.

Tacka crta tacka

Povredjen covek lezi na ulici.
Okuplja se narod brzinom zvuka.
Neko vice: Advokat, brzo pozovite advokata.

Ako ne znas kakva ti zena treba, biraj onu koja najvise lici na tebe.

Dobro i zlo ocigledno imaju isto poreklo. Ponasaju se kao kvasac. Kada udju u coveka, celog ga menjaju.

Moze li covek koji ne oseca bol osetiti ljubav? Pedalj kože.

Vreme ne tece, najmanje dve hiljade godina. Iznova se radjaju isti ljudi, upadaju u ista iskusenja i jednako lose ih resavaju. Umiru zaleci.
Menja se samo scenografija.

Svi putevi idu uzbrdo. Ako si na nizbrdici, znaci da ides unazad.

Nije mudrost smisljati izgovore.
Svet je prepun izgovora.
Mudrost je proci kroz njih nepovredjen.

Stvaranje je zavrseno samo do pola. Beresit bara Elohim. Stvoreno je Nebo, Zemlja, svetlost i voda.
Nas je posao da, od dobijenog materijala, stvorimo coveka.

Varnica sa kugle ne skace ka zemlji pravolinijski, najkracim putem. Cesto prelazi dvostruko rastojanje, praveci luk, i svaka sledeca varnica ide drugim putem. Prostor se ugiba, uvija, i varnica to zna.Ona prati prostor, sva njegova pomeranja i zakrivljenja, koje mi slabim i nedovrsenim culima ne registrujemo.

Skupljaju potpise, dele flajere, lepe plakate, skandiraju i galame. Spremaju se za izbore.
Zato sto ne umeju da izaberu.
Zato sto ne veruju.

Vise se knjiga napise nego sto se procita.

Dobri

Dobar čovek voli. Ima potrebu da čini dobro.
Svakome. Nije dobrota u objektu, nego u subjektu.
Čineći dobro on uvećava osećaj sopstvene vrednosti.
Sreća koju stvara svest o učinjenom raste.
Nije to razdragana sreća, tek trenutak,
već duboka, iskrena, rajska, trajna sreća.
Svestan je i da ako prestane, ako samo zastane, sreća može postati gordost.
Sreća nije mirna, statična. Ona postoji samo dok stvara, dok je u pokretu.
Svestan sebe, dobar dobija svrhu. Smisao. Cilj.
Postaje istinski dobar. Dobar postaje istinski.

Kada se dobrom zaustavi vreme, ostaće mu ono što u sebi nosi.
Osvanuće u onome što je stvorio.
U sreći koju je delio, u raju koji je stvarao.
Učinjena dobra dela će ostati negde drugde, kao putokaz onima koji će doći.



Uplašen čovek nema vremena da bude dobar. Otkako je prihvatio strah, okružen je opasnostima, nesvestan da su jedine koje postoje unutra, u njemu. Nesvestan je da ih je u umu stvorio.
Izbegava, brani se, napada, preti. Oseća nemoć. Bes.
Želeći da ojača, grabi i gomila, gazi pred sobom.
Laže i vara, otima i mulja, pokušavajući da oko sebe sagradi tvrđavu.
Ali tvrđava iz dana u dan sve više liči na zatvor.
Odatle komanduje drugima, i uvećava tugu, bedu, nesreću. Stvara pakao.

Kada se uplašenom zaustavi vreme, ostaće zaglavljen u onome što je celog života stvarao.
Zaglavljen u lažima, prevarama, otimanju, bekstvu.
Strahu.
U svom paklu.
Sve što je gradio, ostaće nekome ko neće ni razumeti kojom je cenom plaćeno.



I zato,
nemojte se plašiti da budete Dobri.

Podesio sam svoj sat da kasni.
Tako imam više vremena.

Za svaki slučaj.

Tužno

Tužno je što živim u zemlji u kojoj postoji policija.
To znači da živim u zemlji kriminala i kriminalaca.
Da li će skinuti uniforme kad iskorene kriminal i pohapse kriminalce?
Popraviti stanje, a zatim otići?
Neće.
Održavaće kriminalno društvo u životu,
što je moguće duže.
Jedino tako imaju svrhu, funkcije, džipove, plate.

Nisu tu da poprave društvo, samo da održavaju.
Tužno.

Kako popraviti društvo toliko da policija ostane bez posla?
Kako da ljudi ponovo postanu dobri?
Tada bi i političari ostali bez posla.

Nekome to ne odgovara.

Imati ili biti

Nije glup onaj ko nema znanje. Naprotiv.
On je samo neznalica.
Naučiće kad-tad.

Glup je onaj ko IMA neznanje.
Imati neznanje znači prihvatiti laž.

Nije siromašan onaj ko nema bogatstvo.
Siromašan je onaj ko IMA siromaštvo.

Onaj ko nema se trudi, uči, traži, sumnja.
Raste.

Onaj ko ima ne napreduje, ne uči, ne raste.
Buđa u sopstvenom blatu.

Rob i ja = robija

U pola osam je bila u kabinetu.
Strucna, strpljiva, prijatna inteligentna.
Sminkom nije uspela da sakrije osmeh i pogled devojcice.
Video sam da, po grozno blatnjavom danu, ima besprekorno ciste stikle.
Razume se da je ustala ceo sat ranije da bi nanela savrsenu sminku.
I jos jedan sat ranije da bi oprala, isfenirala kosu.
I bar jos pola sata ranije da bi sve u kuci funkcionisalo.

U kabinet je dosla sveza i odmorna. Znaci da je rano legla.
Posle posla ce ici na fakultet, prvo da druge uci, a zatim da sebe usavrsava.
Mora da uklopi makar kafu sa kolegama, strucne i opustene razgovore na pauzama, odvozenje auta na servis, placanje racuna...
Redovna je u solarijumu, ocigledno,
i kod kozmeticara, frizera, zubara.

Koliko sati ima njen dan? Kada, i da li zivi?

Ja sam dozvolio sebi da odem neobrijan, dremno sam posle dva pasulja.
Malo zaradjujem, u odnosu na nju.
Opet sam danas hranio labudove. Iz ruke. Pored Dunava je mirno, prijatno.
Izgleda kao da sve stoji, osim dunava koji nizvodno kotrlja gradove.
Mrzi me i bajs da iznajmim.
Samo sedim i gledam kako tece. Kako ce odneti sve.
I crtam. Moj hobi, strast. Projektujem i spajam.
Telefon sam namerno zaboravio. Znam, nece biti za celu platu.
Ali ce biti dovoljno za kokice pored Dunava.
Pola kese za mene, pola za labudove.

I zakljucujem mudro: ja sam siromasan, a ona je rob.
Ima li vise boga u BOGatstvu ili siromastvu?

Ona se ne bi menjala sa mnom.
Ni ja se ne bih menjao sa njom.

Posedovanje

Ono što se u borbu uloži, tek je time stečeno.

Znanje imanje

Onaj ko ume sa zenama, ne ume sa svojom.
Onaj ko ume sa decom, ne ume sa svojim.
Ko ume sa ljudima, ne zna sta ce sa sobom.
Ko pazi na vreme, nema ga dovoljno.

Sta je uzrok a sta posledica?

Ukrstene reci

Zivot sasvim podseca na ukrstene reci.
Pocinje uvek isto, vodoravno jedan: prvo slovo azbuke. Ispod, opet vodoravno, mati, i ostali clanovi porodice su visoko, samo uspravno. Ukrstenica se na dole siri kao piramida, praveci mesto za sve duze i za manje prijateljske reci. I tu se, na komplikovan nacin, ukrstaju zelje sa poslovima, ljubavi sa obavezama, imenice sa glagolima. I kada pomislimo da je tesko, kada je dusa u nosu i bes postao srdzba, odnekud se pojavljuje spas, predah u vidu crnih polja. Spasonosno skracuju pretece i nerazumljive dugacke reci, tesko izgovorive kovanice u kojima ima i latinskog i korena sanskrita, deleci ih na dve ne mnogo jasnije, ali znacajno krace reci. Zbog piramidalnog oblika ukrstenica se nadole siri, i cini se da bi bez crnih polja bila neresiva.
Postaje jasno da na dnu, vodoravno, ceka red sastavljen samo od crnih polja. Tada se treba zaustaviti, i izbrojati koliko puta se u ukrstenici ponavlja rec Ljubav. Ako je broj veci od broja crnih polja u poslednjem redu, vredelo je. Ukrstenica je   samo tada pravilno resena.

Sjajne niti

Tokom života voleo sam različite stvari. zamišljao sam da na svoje bele i prazne zidove lepim slike.
I cveće. Puno cveća.
Svaka pesma, akord i ritam, stih i rif, ulepšavali su, vremenom, zidove oko mene, pretvarajući ih u harmoniju, "lepotu koja će spasiti svet", kolorit sačinjen od različitih ali nadopunjujućih šara.
Bio sam sa svih strana okružen lepotom. Svetlošću. Mirisima. Skladom.
Čak sam i plafon prekrio slikama, onim za koje sam pretpostavio da moraju biti slike neba, oblaka, sunca. Kiše.
U svoj toj lepoti uvek sam osećao da nešto nedostaje.

Onda sam čuo novi zvuk. Trebalo je da bude samo još jedna slika, na zidu prepunom slika.
Umesto nove slike tu se pojavila rupa. Pukotina. Nimalo lepa u poznatom smislu, pomalo iskrzana ružila je ceo zid.

Usudio sam se da pogledam kroz nju, i bolno shvatio da sam oduvek u kocki.
Zarobljen. Progutan a nesvaren.



Potrošio sam život ulepšavajući unutrašnjost kocke koja me je progutala.
Već neko vreme kroz tu rupu dišem, hvatam koliko mogu vazduha, svetla, slika koje su različite od onih koje su mi ograničavale pogled.
Živeo sam zarobljen u kocki, okružen slikama koje su mi davale iluziju prostora i lepote.
Sada dišem vazduh, svetlo, zvuke i ideje izvan moje kocke.
Ponovo učim da dišem.

Moja kocka više nije zatvorena.
Oslikani zidovi? Galerija lepote i života? Sada podsećaju na snove, na prošlost koju sam prespavao.
Tražim zvuk koji će učiniti rupu većom. Ili učiniti da se ja osetim dovoljno malim da prođem kroz rupu. Onda ću izaći.
Ali ne u nepoznato.

Ponekad me zaledi pomisao da pukotina na mojoj kocki ne vodi napolje,
u svetlo,
nego u drugu osvetljenu kocku, možda nečiju, možda manju od ove moje.

Ipak, biram nadu.

Škorpion

Na ovim prostorima žive samo neotrovni. Izbegavaju ljudska staništa. Otrovni su za sitne insekte, ali ne i za ljude.
U stanju je da ceo život provede neupadljivo, u sasvim malom prostoru, manjem od pola kvadratnog metra.
Ali ako mu neko ogradi taj prostor, podići će žaoku i napašće bez oklevanja.
Posle uklanjanja ograde škorpion će ići u istom smeru bar još deset metara, da se uveri da je slobodan, da prepreka nema.
Da nije ograđen. Da nije zarobljen.
Onda će se vratiti u svojih pola metra, i mirno proživeti vek.

Ako shvati da je ograđen, podići će žaoku s namerom da ubode.
Napašće bez oklevanja, ako ima koga.
Ako shvati da nema, žaokom će ubosti sebe.
Život bez slobode škorpionu nema vrednost.
Slobode, koja je svest, misao o nepostojanju granica.
Misao male ružne ponosne bube.

Ono što nam nedostaje

U svakom vremenu muzika je pevala o onome sto ljudima nedostaje.

Kada ih je hriscanstvo odvojilo od prirode, narodi Arkone su pevali o Suncu, Rasu, Svarogu i Ibru.
Porazeni od Turaka guslali su junacke pesme.
Izlasku iz mraka prethodila je renesansna muzika.
Obljutavelu plitku renesansu je zamenio duboki barok.
Bluz, muzika crnih robova, peva o slobodi.
Najgori ratovi stvorili su rok muziku. Hipi.
Nedostatak bliskosti je izvukao na povrsinu soul.
U letargicnom drustvu pop telesopa pojavio se pank. Bunt.
U vreme bezlicne tehnologije publika se okrenula emotivnim, ali turbo narodnjacima.
Dok je civilizacija negirala lepotu, pojavila se pop muzika.
Kada je pop oblepio i ubalavio svet posterima, prekrecio ga je tehno.
I tu se, otprilike, zavrsava globalna istorija muzike.
Prekrecene zidove prekrivaju grafiti i plakati.
Danasnji nedostatak dobrote ne stvara nikakvu muziku, samo slogane i bilborde.
Plakati su svi jednaki. Lazljivi nosevi izmedju naocara.
I slogani su postali jednaki: "ne morate vise razmisljati, mi cemo to uciniti umesto vas".
Tako su ljudi zaboravili da pevaju.