Narodno pozorište

Gladni i poniženi se najviše bave politikom.
Razumeju se, prepoznaju aktere, biraju stranu.
Navijaju, svađaju se, vređaju. Mrze.

Kao kada gladan čovek uđe u pozorište,
plati kartu u visini četvorogodišnje zarade,
odgleda predstavu u kojoj se glumci svađaju,
nadgornjavaju, raspravljaju, vređaju,
polivaju vodom, gađaju cipelama, prete i negoduju,
i sklapaju saveze pokušavajući da se dopadnu gladnoj publici.
Na kraju predstave glumci bez ikakvih sukoba podele lako zarađene pare.
Posle predstave gladan čovek izlazi iz pozorišta.
Gladan je više nego pre predstave.
Gleda plakat, najavu za novu, još bolju predstavu.
Bez ideje kako da utoli glad zadužuje se i kupuje novu kartu.

Ideja čini razliku između živog i neživog.
Ideja menja besmisao u smisao.
Čovek bez ideje postaje rob, prazna ljuštura.
Ideja ne nudi slobodu, nego još bolje, smisao.

Kamata

Ne može čovek prepoznati vrednost u nečemu što je lako dobio.
Vrednost nije u objektu, u dobijenom,
nego u čoveku koji traži.
U tragaču.
Svojim trudom tragač uvećava vrednost.
Ugrađuje sebe, svoju volju, želju.
I što više uloži, veći je dobitak.
Kao oročena štednja.

Neke rečenice same ispadnu. Neke iscure, a neke iskipe iz čoveka.
Jedne se dugo krčkaju, druge se na vruće kuju.
Budu nekada i ukradene, poklonjene, vešto sakrivane.
Zato rečenice različitih ljudi nose različitu energiju,
različitu boju.
Ta boja odaje čoveka.
Pokazuje koju boju ne vidi,
koju boju celog života traži.

I piće bojom bira čoveka.

Kristalna rešetka

Često mi kažu da sam stena.
Čvrst, nepokretan, neosetljiv, težak. Hladan.
Kažu. A ja se ne ljutim.
Ne znaju da nisu sve stene iste.

Magmatske su nastale hlađenjem lave. Zemlja ih je, kao nepotreban višak, tečne, užarene i rastopljene izbacila na površinu. Neke su se u potocima lave postepeno hladile, neke je more i kiša okalila. Tvrdoća i snaga, i izuzetna unutrašnja čistoća, čine ih najstabilnijim i najčvršćim materijalom za gradnju.
Stene koje pamte vulkan koji ih je rodio se ne menjaju. U sebi čuvaju najbolje od Zemlje, jezgro u malom. Ko gradi da traje, ko stvara za budućnost, razume vrednost vulkanskih stena.

Sedimentne su nastajale dugo. Vekovima, eonima. Njihovi slojevi pamte ratove, razaranja, ali i srećne periode stvaranja i rasta. U njima je zapisana celokupna istorija. Mekani su, nepodobni za gradnju, ali su neprocenjivi svedok stvaranja. Ko ume da čita, iz njih će pročitati prošlost i budućnost, jer je sve sadašnjost.

Metamorfne stene su nastale promenom drugih stena, pod pritiskom, visokom temperaturom, surovim uslovima kojima su bile izložene. Duboke fizičke i hemijske promene su ih odvojile od stena od kojih su nastale. Boreći se protiv sila kojima su bile izložene, počele su da grade kristale. Neki od tih kristala izgledaju sasvim neugledno, vešto krijući svoju prirodu i tešku prošlost od nas. Druge su izrasle u providne i raznobojne kristale, drago kamenje.

I nas je Zemlja rodila, baš kao što je stene.
Sa više ili manje sličnosti svaki čovek liči na neku stenu.
Pod pritiskom se može slomiti, ali i postati dragi kamen.
Drag onome ko ga prepozna.