Covek je stvoren da sluzi.
Ali ima izbor.
Moze da sluzi svojim nagonima i postane zver,
znanju, i postane nalik magarcu koji nosi pune torbe knjiga,
gorima od sebe, koje ce pretvoriti u robovlasnike,
zaljubljenosti koja ce mu oduzeti razum,
drustvu, pretvarajuci sebe u glumca,
rulji i vodji koji ce ga pretvoriti u navijaca,
poslu koji ce ga pretvoriti u roba,
porodici, gde ce ga sluzenje voditi u sukobe, jer porodici ne treba sluga nego clan,
novcu, jer ne sluzi novac coveku nego covek novcu,
popularnosti, dajuci sve za tudju paznju,
djavolu, i proci kao Faust,
bogu, odricuci se od gresnih ljudi,
roditeljima.
Jedino ovo poslednje sluzenje ima ogranicen rok trajanja.
Pripadati roditeljima nije ropstvo, to je ponos. Nisi sam.
Kao sto drvo pripada zemlji, ne treba se odvojiti.
Kada izgradi identitet, kada uspori misli i nauci da balansira, kada prepozna ljudskost i dobrotu u sebi,
a za to je potrebna tisina, slusanje sopstvenih misli, trazenje sopstvenih reci,
tada ce osetiti da je za zivot potrebna mera.
Ta mera je mera ljubavi.
I umesto da sluzi, pocece da pomaze.
Svima nabrojanima.
Jer svi su jednako nesrecni.
Svima treba pomoc.
Svi su u istom blatu.
Kada pomazes prijatelju, ne pomazi mu onim sto ti je visak,
daj mu pola svoje vecere.
Mozda ces ga uciniti boljim, mozda ne,
ali ces sebe zauvek promeniti. Zavoleti.
Kad zavolis sebe, zivot tada postaje dobar.
Covek je stvoren da bude covek.
Dobre stvari idu za nama. Ako ne izvadimo slusalice iz usiju, i ne sklonimo pogled sa fejsbuka, necemo ih videti.
Robove pokrece briga, a slobodne ljude dobrota.
Vera nalazi svrhu, a nevera krivca.
Ako poverujes da postoji svrha, smisao, visi cilj, onda ces ziveti,
ako ne poverujes, neces ziveti, samo ces postojati.
